др Ребић Младен, специјалиста психијатрије
др Пурлија Бранка, специјалиста психијатрије
Јелена Станишић, специјалиста социјалне политике и социјалног рада
Мартиновић Марина, психолог
Центар за ментално здравље налази се у склопу објекта Дома здравља Бар са засебним улазом на приземљу. Овај Центар је просторно и кадровски осавремењен и подлијеже сталном усавршавању, који прати европске стандарде и примјењује најсавременије медицинске доктрине.
Центар за ментално здравље Дома здравља Бар има дугогодишњу праксу и професионалан рад који је усмјерен на очувању и лијечењу менталног здравља пацијената. Рад се базира на сарадничкој основи а однос на међусобном поштовању и разумијевању којим пацијенти могу бити у потпуности задовољни.
Унапредјење менталног здравља је сложен процес који обухвата бројне сегменте друштвене инфраструктуре, а не само здравственог система. Концепција развоја менталног здравља треба да респектује сензибилитет друштва да би била адекватно прихваћена. Из тих разлога не смије се занемарити социјални, културни, економски и друштвени миље, као и потреба међусекторског приступа проблему менталног здравља
Свјетска здравствена организација је својом дефиницијом здравља проширила концепт менталног здравља: »Здравље није само одсуство болести, већ стање физичког, психичког и социјалног благостања». Предметна дефиниција указује на значај менталног здравља, али истовремено и на многе проблеме који постоје /социјални, економски, друштвени.../ и који захтијевају организовано дјеловање друштва у овој области.
Стигматизација менталних болесника и њихових породица, предрасуда је и кочница развоја и имплементације државног програма заштите менталног здравља становништва у РЦГ и другим институцијама.
Укључити заједницу, породице и кориснике
У процес планирања и развоја политике, програма и служби менталног здравља треба укључити заједнице, породице и кориснике. То помаже да се службе прилагоде потребама људи узимајући у обзир њихов узраст, пол, културу и социјалне услове. Особе са менталним поремећајима и њихове породице ће онда лакше користити такве службе.
Улога заједнице састоји се од пружања самопомоћи и узајамне помоћи, лобирања за извођење промјена у заштити менталног здравља и обезбјеђивање средстава, извођења едукативних активности, учествовања у праћењу и процјени ефеката заштите и заступања у промјенама ставова према менталним поремећајима и редуковању стигме.
Групе корисника су се показале као снажна, гласна и активна снага промјене. Данас постоје многа удружења корисника која су укључена у процес заштите менталног здравља. Учествовање корисника у организовању служби, процјени стандарда лијечења као и у развоју и примјени политике и Закона о менталном здрављу, помаже да се повећа одговорност стручњака.
Породице су често примарне у обезбјеђивању заштите. Неопходно је помоћи породицама да разумију болест, стекну вјештине заштите и подршке, охрабре редовно узимање лијекова и препознају ране знаке рецидива, што води ка бољем опоравку и смањењу инвалидности.
Размјена знања између здравствених стручњака, породица и корисника је витална за развој повјерења и стварање ефикасног терапијског односа. Таква размјена помаже породицама које његују пацијенте, омогућујући им да се „покрену од пасивне бриге ка активној заштити”.
